NA SALAŠU

Da li da odpevam još jednu pesmu

I raspem dušu kao na dlanu

Ko će odvrnuti zapeklu česmu

Il’ procvetati slomljenu granu?

Okani se već jednom ćorava posla

Znam, moja reč te nije dotakla

Nikada nećeš osetit’ milinu

Kad’ ližeš led sa zamrzlog stakla

Ma nisi ti čula onu tišinu

Kada ti letinu uništi suša

Kad’ moliš da vremena što pre minu

To čuje  prosta, paorska duša

Šta da ti pričam što nisam rek’o

Kada se nisi valjala u senu

Nije ravnicu tvoj deda stek’o

Pa da je prodaš, ona nema cenu.

Šta će ti škole, žednoj kraj vode

Kad’ ne znaš kako se livade kose

Dal’ na svetu ima veće slobode

Kad’ prašinom potrče noge bose

Šta će ti svo znanje ovoga sveta

Kad’ nečuješ pesmu iz topota čilaša

Ako se ne kupaš u znoju leta

Ti nisi snaša sa  mog salaša

Prošla je nedelja dana, kao rukom odnesena i evo malo ličnih utisaka sa sportskih susreta u sunčanoj Grčkoj....

Pefkohori (borova obala) je glavni pokretač i nosioc turizma na poluostrvu Kasandra prvom prstu Halkidikija i tu nadjosmo „mesto pod suncem“.....

Sportski deo je protekao u kampu i na terenima proslavljenog grčkog košarkaša Nikosa Galisa (Ko ne zna ko je to, neka se obrati Tanji za dodatne informacije). Naravno da sam u Sombor, zajedno sa svojom ekipom, doneo pregršt osvojenih medalja. Prvi u odbojci, drugi u fudbalu, prvi u rukometu, treći u košarci, treći u Bowlingu i drugi u šahu. Maloli je? (naravno tu nisam ubrojao još bar toliko uspešnih nastupa u sportovima u kojima moja malenkost nije uzela učešća (bič volej, plivanje, tenis, stoni tenis itd)...zlobnici kažu zbog godina, a ja, zbog slabih priprema..hehehe)......

Izmedju nastupa kupanje do jaja, sunčanje i naravno neizbežna muzika...niko nas nije morao pitati odakle smo. Sve se vidi na prvu loptu....

I bez taktova Čorbine pesme, zabeležio sam da se i ovde vodom vozaju sa brodom. Žao mi je što iz pristojnosti nisam „okinuo“ par jahti sa sve posadom u obliku razno-raznih lepotica. Medju njima obično po jedan jedini nabudžani „sirotan“. Sve mi došlo da mu pomognem oko posade, jer je nemoguće da on sam sve poslove posvršava.......

Upoznao sam zanimljivu osobu, poglavicu “Drvena noga“. Pomalo čudan tip, malo priča ali kada on progovori, to je rečeno! Pade dogovor da muvamo malo razgolićene kupačice i dva mućaćosa stupiše u akciju.....

Nešto nam nije išlo ovih dana i odlučimo da radikalno promenimo tehniku nastupa. Ljudi moji, riba ko u ribnjaku. Krenulo nam za neverovati. Dve lepotice, ispostavilo se kasnije da su naše gore list, poželeše sliku sa braćom mućaćos i uzeše „stvar“ u svoje ruke (napaljenice), napravismo nekoliko snimaka ali vam to ne smem pokazati da ne pomislite da se bavim pornografijom. No, ispostavilo se da je jedna od njih bila veoma iznenadjena jer ono što drži u ruci nije tako drveno (nemoj da je neko zucnuo:“Nije tako tvrd“)......

...i uz još malo kadrova zaključak:“Bilo je kratko ali veoma slatko“

...kada bih bio pozvan kod Grofice na večeru to ne bi smelo biti obično mesto. Nešto izmedju čardaka ni na nebu ni na zemlji i nedopevane melodije zaboravljenih trubadura

...okačen dvorac na nitima od nestvarnih maštanja sa diskretno aranžiranim saksijama od porecelana, prepuni planinskog cveća koje odiše bludom...u pozadini arije poznatih pesama u ritmu talasa razuzdane reke

...u daljini se povetarac tiho valja sa planine i sve miriše na nikada više!

Kad prodješ salašem uvek kroz tarabu virim

praviš se nedodirljiva, ponosno dižeš glavu,

zaustavljam dah i jedva srce smirim

da se ne odam, možda si ti u pravu?

Budan te sanjam a u snu te iznova svlačim

sa usana ko rosu, upijam svu tvoju tugu,

u postelji od latica, tihu čežnju ti navlačim

da ti na bedrima, usnama naslikam dugu.

Gušim te poljupcem, zaboravljam da dišem,

govoriš, mrzim te, a privijaš me sve jače,

pohotnom butinom, od strasti, potokom pišem

nestašne igre leptirića, da li ljubav znače?

Na bujne grudi, nežno naslanjam glavu

nabreklom bradavicom vrtim se kao čigra,

dok sve erupcije vulkana tuku u glavu

plašim se budjenja, nestaće sva ova igra.

Zaustavljaš pogrbljenu senku što promiče zidom

ponekad beležiš ritam bešumnih koraka

uporno hodaš po ivici noža, samim bridom,

iz očnih jama, prhnu poslednje jato čvoraka.

Mrziš tišinu, što jače ti nova kost puca

slutnjom mesto štapa zarasle puteve biraš,

plašiš se šušnja, misliš da baš ona kuca

i svaki novi dan u vlastite pobede sabiraš.

Ali ona kroz zaključana vrata uvek udje i ode,

jecaj, bol i plač njenim tragom slepo hode.

Zapamti, kada pomisliš da si na vrhuncu svoje moći,

uvek se drugom dešava, ali jednom će i po tebe doći.

Djavo smišlja igranke čim ogrne veče

baci  nas ko igračke, ali na dve strane,

ko kaznu sredinom, plavi Dunav teče

dune povetarcem, plete nas ko grane.

Dok ti grickam usnu, doji nas ko mlekom

strasno iskušenje stavlja nam na muke,

pred samo svitanje uljulja nas smehom

pa zakopča cibzar, kad ti pružim ruke.

Da se ponovo rodim i tu bi zakasnio

Umoran sam paor, ma jedva hodam

Samo još da stignem na seoski vašar,

Rešio sam čvrsto, sebe da prodam.

Kad podvučem crtu i sve saberem

Po’ lule duvana, sve to ne vredi

Dosta mi svaki dan, sam sebe da žderem

Kanda će djavo, moj život da uredi.

Sve zakrpe ne duši, namaz’o sam smolom,

Ejjj, ko me ne zna, skupo će me platiti.

Osmeh na silu da se ne odam bolom

Dok me ne otpakuju, valjda neće shvatiti.

-Zašto sam došla- to me pitate?

Oh Gospodine, oprostite, sve je obojeno bojom Vas, i prvi put sam u ovakvom okruženju, gde druge boje ne postoje, i kuda god da krenem, gde god da pokucam, naletem na Vas.

-Stvarno mislite da se ne trudim dovoljno?

Ah dragi moj Gospodine, koračam ulicama i uličicama, no svaka nosi Vaše ime, kako da se snađem recite...!?

Koračam jutrima, no sunce izlazi sa Vašim likom,

Koračam danima, no Ponedeljci, Utorci...zovu se Vašim imenom,

Koračam noćima, no Vi nesebično izranjate iz mrakova, iz baš svakog mraka, i tik pred mene.

-Ta dajte molim Vas, ne preterujem, ozbiljna sam, zar ne vidite?!

Eto pre no dođoh do Vas, trazeći izlaz iz ovog bezizlaza, čujem u daljini muziku. Lepa, pomislim...ali kad se približih...čujem, Vi pevate! Vi pevate, časna reč! Pevate „Provincijalku“ kao da ste rođeni s njom! Ajd' što pevate, ali Vi ste i svirali! I ne samo jednu, već svaku pesmu koju sam i koju ću ikad čuti.

-Ne pravite se važni, sad ćete još reći da me niste pozvali pod Vaš kišobran onog hladnog predvečerja kada sam pokušavala pobeći od snega?

Baš bijah rekla sebi- Idem, oluja će! I ni ne izgovorih to...poče snežna lavina...Tako sam mrzela sneg! Sećate se, tad ste me dozivali, a ja kao skamenjena stajala, bojeći se da odem...bojeći se da ostanem?

-Zašto se čudite?

Zato sto sam ostala, je li?Kako sam mogla odbiti toplinu Vaših ruke?Recite mi, kako sam mogla propustiti veče gde mi grejete dlanove i stopala?Iskreno, ja sam možda i htela otići, no nije mi dalo nešto u meni. Evo ovde, dodirnite.Osećate? Hej, polakoooooo.....hehehe, ne toliko daleko...Pa zar ste slepi?!? Ne tu, nego ovde! Kako ste Vi samo...ma bolje da...!

A Vi, ni reč! Nastavljam.

Sećate li se, sledeći put sam sama došla pod Vaš  kišobran, a Vi ste me stisli oko struka, i niste me puštali satima? Eh...

Sigurno želite da nastavim?

Dobro. No znajte, ljuta sam na Vas!

-Usuđujete se pitati Zasto??

Zato što se ne sećate one noći, eto zašto!!

O Bože, znala sam da ćete pitati – Koje?!!!

Pa one, kad ste mi...znate?

A i mislila sam da ne znate!

Eh ne skrećite sa teme, to što se rumenim, moja je stvar...ustvari, od vetra je!

Pa dobro, nastaviću, al samo zato sto ja to želim, ne da ugodim Vama, jeste li me razumeli?

I ne pravite grimase, ne priliči Vam Gospodine.

Ispričaću Vam sve o toj noći.

Daklem, beše to pre možda pet, ili još pet godina. Eh koliko je samo tuge od tad proteklo mojim venama. Ceelo more.

Napola hladan, ili beše napola ispunjen, autobus je krivudao celi dan, brdima, dolinama, planinama, ravnicom...Išla sam k Vama Gospodine.

Padala je noć. Nedeljna. Nećete verovati, bila je to bela, čista i iskrena noć. Glavom su mi se rojile misli, reči...Nikako nisam nalazila prave, kojima bih sebi opisala to sto sam osećala. Iznad mene je tutnjala neka leva muzika propalih harmonikaša, sa još levljim tekstovima autora četvrtog ranga. No iz jedne takve iskopah jednu rečenicu...Tako blizu a tako daleko...No ni ona mi nije imala smisla...Više mi je trebala neka tipa...Tako daleko a tako blizu...

I tako dragi moj Gospodine, metar po metar...

Previše pušite! To Vam je već treća ako se ne varam!

A da, smanjićete jednom, možete si mislit.

Sad ne znam gde sam stala?

Kod harmonikaša kažete?!?

Pa Vi mene uopšte ne pratite, njih smo mimoišli pre cele tri minute!

Šalite se? Alaj Vam je neka šala...

Ej...smestite se Vi lepo, priča će potrajati. Pa sami ste mi bezbroj puta rekli da sam najopširnija 'vojčica na svetu.

 E tako.

 Za nastavak mi je neophodno Vaše rame. Smem?

Ne smešite se tako cinično, vrat me boli, već tri dana jedva pomeram glavu. Biće da je promaja. Vaše rame bi zaista pomoglo, ali ako nastavite da se smeškate odmah ću...

Dobro, evo, evo...No pazite šta radite.

A sada da se vratim u onu noć. Decembarsku.

Znate li Vi uopšte koliko je bilo sati kad sam ja stigla? Skoro pa ponoć.

Sećam se, videla sam Vas sa celih 10 kilometara. Cupkali ste u mestu od hladnoće, ruke skrivali u đžepove u retkim trenutcima, kada niste palili cigaretu..

E da, nikad mi nista rekli, zasto ste tad bili nervozni?

'Mal vam ne opsovah kviska. Al' posto sam ja fina mamina 'vojčica...neću.

Čekali ste me na kolodvoru. Toga se sećate?

Sneg je neozbiljno provejavao, tek poneka pahulja u Vašoj kosi, svetlucala je. Svetlucale su ulične svetiljke, i retka prozorska okna koja su se činila malim, tako malim kao svitci u predvečerje u Vašim pesmama.

Sećate li se šta je onda bilo?

A je liii? Toga se naravno sećate! Samo da znate, još uvek mi je krivo što Vas nisam tresnula. Ej, pred najmanje trideset, ako nije bilo i deset ljudi...odvažili ste se...i ...

Ne, ne! Nije tako! Vi ste mene poljubili!

Pa šta?!!?Kažete pa šta?!

Ejjjjjj...koga ste Vi pitali za to?

Pa dobro, nisam se opirala iz čiste pristojnosti!

Samo se Vi smejte Gospodine, ja mogu prekinuti sa pričom. Uostalom nastavite li mi dirati kosu, zaspaću svejedno.

Neeee, nemojte prekidati...I ne pitajte zasto, nemam vremena za tako nevažna pitanja!

Da mi nastavimo dalje.

Užas! Joj nikako da se setim veoma važnog detalja koji je usledio, nakon što smo se ljubili...to jest, htedoh reci, nakon što sam se jedva izvukla iz Vašeg zagrljaja.

 Kako mi se ovo moglo desiti...toliko puta sam prevrtala te detalje...a sad...nikako da...

-Ma ne mogu da se setim da li ste me primili za levu ili desnu ruku pre no smo krenuli k  Vašem autu?

Sigurni ste da je bila moja leva?

U redu, hvala Bogu!

To znači da je Vaša bila desna, je li tako?

Pa da, logično!

A recite mi Gospodine, da li je to ta ista Vaša desna kojom se upravo igrate sa mojim dugmetom, da ne budem drska i ne kažem, kojom bazuspešno pokušavate da ga otkopčate ha?

Hahaha, dobro, nastaviću,...a da i Vi možda nastavite?!

Ej šalim se!

Auto Vam je bio poprilično hladan, al' nećete verovati, meni je bilo toplo.

Pokušavala sam u jednu, spojiti slike Vašeg grada.

Vaš grad, koji će nešto kasnije promeniti ime u Naš grad,  bio je onakav kakvog ste mi ga opisali. Shvatila sam istog trena, Vaš grad bi bez Vas, bio samo Grad. Običan, nevažan, kao milion drugih.

Jedan, dva,  onda tri, četiri...ej petoro vrata smo prošli pre nego smo ušli unutra. U malenu sobicu u koju je stao celi Vaš svet.

I samo da znate da sam zapamtila onaj gest propasti Vaše „đžentlmenosti“!

Znate Vi dobro na šta mislim. Sama sam uz cele stepenice iznela svoj kofer!

Da, da, da...kako da ne!Ne pokušavajte se opravdati tim jeftinim izgovorima.

 No dobro, nekako su Vas izvukle papuče koje ste mi dali. Ove su najtoplije- rekli ste.

Pogled mi je lutao sa kraja na kraj sobice...

Tako je podsećala na Vas.

Tako je mirisala po Vama.

U uglu, kauč za dvoje, na sredini stolić taman za dva escajga, u pozadini muzika za ples, na polici neotvorena boca vina, i dve prevrnute čaše...i šah, lepih staklenih figurica...pravilno poredanih, čekale su protivnika...

Pa zašto ste onda sami?- pomislila sam. Ovoj sobi nedostaje neko- to bijah zaključila.

I znate šta?- Ne bih Vam onda ni u ludilu priznala, no moja četkica za zube je jako lepo pristajala uz Vašu.

Ma samo Vi mene ismijavajte, ali ako se dobro sećam, paprikaš koji ste mi lično Vi u ponoć poslužili, bio je delo vaših ruku, a prema mojoj želji, blago ljut, više slan... Sećate li se kako ste rekli da ga pripremate za slučaj da neko dođe?

Ne morate odgovoriti, znam da se sećate.

Gospodine, Vi ste egoista! Nećete čuti više ni reč!

A ne ne, Bogme ne! Nisam ja tako lako potkupljiva! Uostalom, čokolada deblja.

- Imate li ponuditi nesto primamljivije?Recimo...hmmm...

Ma daaaajte, to mi nije bilo ni na kraj pameti! To ste Vi rekli! Ta molim Vas, ko bi uopste želeo Vaše usne? Svašta.

Eh sad, ne može se to porediti. Te noći sam bila preumorna da trezveno razmišljam, a Vi ste bili tako...bili ste...da, setila sam se, bili ste uporni, neodoljivi...Vaše usne su...

Uh, rekoh li neodoljivi? Kakav lapsus, Bože svasta!

Ako će Vam srce biti na mestu, eto priznajem, bilo je malkice lepo.

E pa grdno se varate ako mislite da cu Vam pričati detalje!

Čekajte, zašto Vi meni ne biste ispričali svoju verziju onog što je usledilo? To je sjajna ideja. Molim Vas, molim Vas Gospodine, pričajte mi!

A dobro, ako baš morate, ali samo tri sekunde. Razumeli ste me? Tri! I to u obraz. Tu!

Hmmm..ajd' teška srca cu Vam nekako oprostiti što ste sekunde zamenili minutama, ali da promašite obraz, to je stvarno nečuveno.

A sada lepo odrešite jezik...i ...

O Bože, počnite već jednom! Slušam Vas!

Eto, odmah greška! Kao prvo, moja pidžama nije bila crvena. Bila je boje višnje. A kao drugo, Vi niste imali pidžamu.

Dobro, evo ćutim.

Pričajte mi o tome, kako ste me gledali.

Zašto?

Stvarno ste to osetili?Lepo.

A preskočili ste onaj deo kad ste mi sklonili trepavicu s lica.

Kako to mislite nije bilo trepavice?

Grozno ste divni, ili htedoh reci divno ste grozni, ma grozni ste!

Nije baš tako, no dobro. Moje ruke su završile oko Vašeg vrata...I onda?

A Vaše? Prvo recite gde su bile Vaše ruke?

Konačno nešto priznajete.

Neee, nisam to rekla...nego sam rekla da su Vam ispucale usne.

Pa šta je u tome loše?I trebale su lek zar ne? A to sto ste Vi skloni alternativnoj medicini, Vaš problem.

Hahaha lepo ste to rekli.

Eh sad ste ga preterali! Ni govora, ni u ludilu nije trajalo petnaest minuta. Kad zbrojim poljupce koje ste mi ukrali, sa onim koji su bili nepravilni, ostane Vam nekih dva minuta čiste igre.

Hahaha.

Sreća moja pa je počeo film.

Da, sećam se. Jedva ste pristali da dobijem levu stranu kauča. A vidite večeras se podrazumeva da je moja.

E posle toga se ne sećam ničeg. Podsetite me.

Aham.

Da.

Sad se sećam.

Ovako?

I ovde?

Ali Gospodine...

Koga ste pit..?

Stanite...mogu li reci samo jos nešto?

Gde ćete?!?

Baš sam to htela da Vam kazem. Ugasite svetlo.

Još samo to je ovu noć činilo drugačijom od one, kad sam bila Vaša.

Prvi put.

Polutama.